Jump to content
Sign in to follow this  
Hercegovka

Đe ti je Pita

Recommended Posts

Đe ti je Pita?

Pitaš kako sam dop’o zatvora u Amer’ci, jarane moj. Prijav’la me u mene žena i djeca. Vjerov’o il’ ne. To ti je bilo nekako.. ‘vako. Zovu mene je’an dan iz škole, kažu, mali ti dobio sindrom. Od koga, reko’, pizda im materina ona drogeraška, mora da su donosili inekcije u školu. Šta je, reko’, fasov’o ? ADHD, kažu. Noge mi se o’sjekle. Hoće l’ preživjet’, kukam ja po školi, dje je ba da ga vidim, na šta l’ mi maksum sliči?

Kad eto ti ga vode, njih petero, jebo te. Direktor’ca, garava k’o odžak, pa neka debela rospija, valjda medecinska sestra, pa onaj sekuritu oficer, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg raz’da, neki naš iz Zen’ce, da mi prevodi, da bolje razumim, k’o biva ja ne znam dobro engleski. Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se os’o, ma k’o normalan. On ti, kaže debela, ima ADHD. Ma, šta vam je to, skoči’ ja, govor’te više, ako Boga znate! To ti je, kaže sad ona garava, Atention Deficit Hiperactiviti Disorder.

Okrenem se ja onom malom iz Zen’ce, šta, reko’, ova kaca Boga ti laprda, čime se ba zarazio? Ma, veli, nije to zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima, skače po klupama, zajebava svakog, hoće se Boga mi i pomarisat’. Laknu meni nama’. Molim te, prevedi im, ako mene dobro ne razumiju, da ništa ne brinu, izliječiću ga ha kući stignemo.

Nećeš ga ti liječit’, podvrisnu ona deb’la, imala je brat bratu dvjesto oka samo u gus’cama, i još toliko u dva stomaka podno onog glavnog stomaka. A sva nafrakana, k’o neka džizlija. Imamo mi, kaže, terapije koje njemu trebaju, imamo psiologe, sociologe, mi ćemo njega sredit’. Ništa vi ne brin’te, gospodjo, znam ja, reko’, jednu pravo dobru terap’ju iz Bosne, naučio sam je od rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako. Ooo, veri intrsting, kaže direktor’ca, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, prenosi se sa koljena na koljeno? Nije, reko’, kod nas to ide s bubrega na bubreg, draga gospodjo.

E, pa, kaže, direktor’ca, its najs što vi imate te tradicionalne terap’je i lijekove iz Boslovakije, ali vi nama morate reć’ kako se to sve zove, tako da možemo provjerit’ jel’ to FDA pruvd.
– Šta ti je to, ba?
– Znate gospod’ne, opet uskoči ona kaca, ovo je Amer’ka, ovde svi lijekovi i terap’je moraju biti pruvd od FDA, posebne organizacije koja se bavi zaštitom našeg zdravlja. S tim nema šale. Nije vam ovo tamo neka Čekoslokratija.
– Ma, nema, reko’, problema, sve ću vam ja napisat’. Mali, daj taj plajvaz! Imamo i mi medecinsku skraćenicu za to, reko’. To vam je – DGNK.
– Ooo, najs, najs, kaže ona, letmi rajtit dovn, znači Di – DŽi – eN – Kei.
– E, kod nas je to malo drukčije, gospodjo. Mi to spelujemo ‘vako-
– De – Ge – Ne – K.
– Ouu, ok, znači De-Ge-Ne-K ?
– Degenek, degenek, reko’. Baš tako.
– A kako se to administrira?
– Š’a ti je to?
– Aj min, kaže, kako se uzima ta terapi?
– E, to vam je, reko, ‘vako relativno, može da se popije samo jednom u životu i ADHD je k’o rukom odnesen, za sva vremena.
– Imposibl, kaže. Haubig doza?
– Hm, mora biti onako poveća. Domaćinska. Onako podebela, da se nikad ne zaboravi. Sve zavisi ko vam je daje. Onome kome je to administiro na primjer moj rahmetli babo, tome druga nikad nije trebala.
– Oo, vaš otac je bio medecinski radnik?
– Ma jok ba, fizički.

Ma nisu prošle ni tri hefte zove onaj mali iz Zen’ce. Šta je, reko’ sad? Kakav je sad belaj ? Sad je, kaže, u pitanju OUTIZAM. Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno ?! A priprijetio sam mu da se mani polit’ke i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, outizma, svega. Ko ga je na to nagovorijo? Mora bit’ onaj Ćamilov taksirat Faruk. Nije to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu, potpuno o’sutan i tako. A to je to, reko’. O’sutan. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću ga ja izliječit’ za sva vremena i to od svih bolesti! Nikad više neće biti hasta.

Tako ti je to u Amer’ci, moj jarane, sve je bolest. Ako ne ‘odaš kako oni misle da treba, ako ne pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, ne jebeš, svemu odma’ daju ime, pa skraćen’cu i… nema ti više spasa. Od ljekara do ljekara, od bolnice do bolnice, ne možeš ih se više nikad kutarisat’. Svaki dan u ap’teku k’o u menzu i uzimaš lijekove za sve moguće skraćen’ce – ADHD, MRSA, AIDS, KFOR, FDA, FBI, ima ih ba mali milion.

Iš’o ja na neke preglede i zovne mene taj famili hećim da hitno dodjem kod njega. Moraš, kaže, odmah početi pit’ lijekove za ho’sterol. Što, bolan ? Ho’sterol ti je , kaže, 215. Pa, reko’, i prošle god’ne mi je bio 215 pa si rek’o da mi je u gran’cama normale. E, kaže, to je bilo prošle godine. Sada su stručnjaci pronašli da je normala 200 a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš početi pit’ lijekove.

Jeb’o mater te si ti normalan, reko’. Prije šes’ mjeseci si mi sa istim nalazom rek’o da sam zdrav k’o dren, a sad ka’eš da sam u kritičnom stanju! Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su, kažeš, tako odlučili. Ma, jebem ja i tebe i te tvoje stručnjake, svaki’ po godine to mijenjate da bi ap’teke zgrnule pare, a i vi s njima. Neću ih pit’, pa makar crk’o nama’. Nosi ih materi !

Mafija je to, jaro moj. U mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po cijeli dan trza glavom nazad. Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiot’ku. Ja, tog belaja. Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči joj se ‘vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je zašto ufatit’. Navalila na men’ svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija, nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbacit’. Slušam je i ne mogu da vjerujem svojim uš’ma. Čuj, izbacit’ baklave i tufahije, pa čime ću se, reko’, zasladit’ poslije ručka? Treba, veli, da jedeš voće.

Voće? Ma, dje ti je to, reko’. Šljive brezukusne, izgledaju k’o jab’ke, jab’ke k’o bundeve, kruške mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u svako doba godine, dana i noći, ma koje crno voće, nek’ ti ga jede u tebe babo.

Vrnem se ja jedan dan iz fabrike gladan k’o vuk a na astalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubudjano, ušćulo se, Bože ubrani.
– Dje ti je pita, reko’ ?
– Ručak je na stolu, kaže. I pokazuje na ono.
– Šta ti je, reko, to ?
– To su, kaže, alge.
– Kakve alge?
– Japanske.
– Odakle ti to, reko’.
– Iz Japana.
– Šta ima za jest’?
– Pa to, kaže.
– Šta to?
– Morske alge. One su vrlo zdrave.
– Pa ako su tako zdrave zašto nisi nikad vidila Japanca većeg od metar i po? Moj Ekrem im može svima pitu s glave jest’.
– Al’ su zdravi.
– Čuli ti šta te ja ‘pita’? Dje ti je pita?
– Šta će ti , kaže, pita, od nje se samo deblja. Pita se, kaže, neće više jes’ u ovoj kući. Sir nije dobar za ho’sterol, meso se ne probavi ni za heftu, vruće tijesto……nije više stigla reći ni je’ne, dofatio sam je za grlo i poč’o maštrafit’. Utrča mali kad je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih jarane oboje od batina, onako po pe-esu, k’o što je rahmetli babo mlatio. Ruke su mi otpale.

Al’ da vidiš sutra belaja. Bio neki kijamet tih dana, neka kišovina pa mi počeo likovat krov. Ja se malo ispentr’o nanj da to malo opravim. Krpim ti ja to tako gore kad odjednom vidim stade ispred kuće murija. Iskipovaše se dvoj’ca, ko dva vola, utegli se, opasali pendreke i pištolje okoseb, je’an sav pjegav, žut i deb’o, a drugi isto deb’o al’ mrk k’o djavo.

Ma’nu onaj garavi rukom, kaže, sidj’te dole.
– Jeste l’ vi, kaže onaj žućo, mister Kazim Klika?
– Nismo, reko’.
– Kako , kaže, niste. Daj dokumente.
Dam mu ja vozačku
– Kako , kaže, niste kad ovde pise Kazim Klika.
– Ne piše tu, reko’, Kazim Klika, ti ne znas čitat’.
– Nego šta piše?
– Piše Ćazim Klica.
– Pa, jestel’ to vi , kaže?
– To jesmo. Izvol’te, šta treba?
– Jesi l’ ti ovom malom otac? I pokazuje ne Ekrema.
– U mene žena kaže da jesam. Šta je ugursuz uradio? Razbiću ga!
– Nije, kaže, nista uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?
– A too, bi mi lakše, sve je ok, reko’, nemojte da vas to baderuje, te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudar’o.
– Znači priznaješ da si ga tuk’o, uskoči onaj garavi.
– Čuj, tuk’o, ma odr’o ga od batina.

Nih se dvoj’ca zgledaše pa kaže onaj žuti, odma’ ćete poći s nama. Dje, reko? Kod sudije, kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste l’ vi normalni, nisam ja tuk’o ničije dijete, samo sam izmaštrafio u mene Ekrema. Ko će meni zabranit’ da bijem vlastito dijete kad god ‘oću ? Bijem ga redovno, bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz, nastavnik matemat’ke, Zuko, nastavnik muzičkog, rahmetli nena Fatima, rahmetli dedo Huso, nema ko nije, i sad ti meni ka’eš da ga ja nemam pravo bit’! Pa ko će ga onda mlatit’?

– Ne treba niko da ga bije, kaže odžačar, s djecom treba pričat’, lijepo im sve objašnjavat’, biti s njima k’o drug. Ovo je Amer’ka, demokrat’ja, svako ima pravo da kaže i radi šta ‘oće, i niko nema pravo da ga zato bije.
– E, ti priče, reko’. Ma, sit sam ja te vaše demokrat’je, zato vam i jes’ sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli svijet bio na belaju.
– A dobili smo takodje i prijavu, kaže žućo, da ste silovali kamilu.
Ja se šokir’o!
– Kak’u ba kamilu, reko, ko je silov’o kamilu, jes’ ti ba normalan?
– Kamilu, vašu suprugu, veli onaj žuti.
– Ma, misliš Ćamilu, jebem te nepismena. Ko kaže da sam je silov’o?
Kako mogu silovat’ u mene ženu? Koji ste vi hajvani, čo’eče Boži!
– Ona kaže da ste je silovali prošle sedmice.
– Ko je ba silov’o ? Ma, bio joj ćeif , sama tražila!
– Jes’ prvi put . Al’ drugi put joj, kako ona kaže, nije više bilo do tog’. Znači bilo je protiv njene volje. To se ovde smatra silovanjem, gospodine. Ovo je zemlja od zakona.

Umal’ se nisam obeznanio. Samo što me nije šlag trefio. Čuj, ja repov’o rodjenu ženu. I to tek drugi put, jer joj više nije bio merak. Ja, dje sam ja doš’o, Tito dragi.
Udario na belaj, pa eto ti. Tako sam ti ja zaglavio u ćuzu. Da ne povjeruješ svojim uš’ma. Prijavila me u mene žena. I dijete.

Jarane, i to je Amer’ka.

Al’ nije to bilo prvi put, moj jaro, da sam ja zaglavio zatvora u Amer’ci. U’apsilo ti je mene ha sam stig’o. Prvi dan. Mi smo ti prvo, znaš, došli u Okla’omu. Dočekalo nas nji’ dva’es na erodromu, iz neke crkve. S erodroma pravo u crkvu na parti. Slomljen ja nekakav od onog puta, sve mi nesto zvoni u uš’ma. Žena i djeca bleje okolo, smiju se svakom, tako nas naučio Sakib kordinator, kaže, šta vam god ko kaže samo im se smijte, klimajte glavom i govorite jes, jes. Ja znao nekoliko riječi, čuo s nekog filma, a žena i djeca ama baš ni je’ne. Oni pričaju a mi klimamo glavom. K’o konji, jebote.

Nadovez’o se mene je’an špico, suv k’o grana, s nekom kozjom brad’com, čo’ek usta ne zatvara. Ja mu se smijem, klimam glavom i vičem jes, jes. Srećom naidje je’an naš, neki Aziz iz Turbeta, pa me izbavi.
– Ko ti je taj , pita Aziz kad smo se malo poodmakli.
– To ti je, reko’, Džo. On će nam bit’ glavni sponzor.
– Glavni sponzor, a ? Pripočuvaj se ti njeg’ malo, gledaj da mu ne okrećeš puno ledja.
– Što, bolan ?
– Mislim da je to onaj Džo što je sponzoris’o Ferida prošle godine i to nekoliko puta. Svaki put po sred guz’ce.
– Ma, šta pričaš, čo’eče? Biva peder?
– Pederčina, jarane.
– A zato je on mene nešto onako pipk’o i grlio, pizda mu mater’na ona pederska.
– E, moj Ćazime, sve će ti se samo kazat’ dok malo više poživiš ovde. Ovo ti je pederska zemlja. Ovde imaš samo dvije vrste ljudi, oni koji su već priznali da su pederi, i oni koji još nisu.

Ne mogo’ se ja prestat’ ibretit’. Pomirišem ono dje me dir’o, vidim, tukne. Baš se dobro osjeća. Već me peksijan opoganio! Zlo mi došlo. Kad tamam tad eto t’ njeg’ jope meni. A iza njega sopće neki maconja od po tone žive vage. Valja se ko onaj cunami, jebo te.
– Disiz, kaze, Ćazim, big Bosnian, strong Bosnian, i ufati ma ‘vako za rame.

Pade meni mrak na oči. Nema šta me nije jebavalo u ovi’ potonji’ pet godina al’ ti špico beli nećeš! Pa kad sam ga složio štosom prav’ medju oči. Onako punim. K’o Mate Parlov, jebo te. Pade čo’ek ba k’o kap. Ko da ga Bog nije dao. Nasta frka, halabuka, vrišti u mene žena, vrište u mene djeca, obre se tu odma’ onekle i polic’ja, začas me spengaše, i pravac ćuza. Zadugo se nisam kutariso zatvora poslije toga.

A što pitaš o našima, nemam ti nista dobro pričat’. Amer’ka i’ sve skroz promijenila, skroz naskroz. Sve b’ se, da prostiš, jebalo za dolar. Proamarikanizirali se. Ne m’oš ba ljude više prepoznat’. Ne mo’š više niskim ljudsku riječ prozborit. Sreo ja ne nekom derneku je’nog našeg hairliju, nekog Safeta iz Kaknja.
– Šta ima, reko’?

Ja, kad čo’ek očepi nabrajat’, burazeru. Imam, kaže, kuću, garažu, ženu, duplex, sto za bilijar, djaguzi, dva auta, dvije kćerke, dva kera, dvije mačke, dva latop komjutera, četir’ mobilna, sedamnes’ kreditinih kartica, tv plazmu pedesetku, imam…

– Ma, stani čo’eče Boži, reko’, pit’o sam te šta ima, a ne šta imaš, jes’ti ba normalan. Šta mene briga šta ti imaš! Jebe mi se za tvoje kreditne kartice i mobilne telefone, i tvoj djaguzi, i sto za bilijar, i obadvije mačke, jeble te one a ti njih, hajvanu jedan! Baš sam se bio raspuc’o.

Sve ba načisto polud’lo. I samo pričaju o dolarima, jebote. To ti je , kažu, Ćazime u Amer’ci i Bog i Alah. A kad počnu pričat’ šta su sve imali u Bosni ispada da je naša Bosna imala dvaes pet miliona kuća i stanova, jarane. Na četir’ miliona insana ? Nisam im’o pojma da je u nas bilo tol’ko hadžija. Mora da im je svaka ovca imala sobu, a krava garsonjeru.

E, dje ja dodjo… Pa’ne mi naum svaki dan ona stara Himzina…
Ej moj konjiću, moje desno krilo, gdje su dani oni, gdje je doba
ono kad je srce puno rahatluka bilo,…eh..eh..eh

Ma, jednostavno, nisam se snaš’o ovde, burazeru. Čudan je ovo neki narod. A bilo je i moje greške. Laj’o sam brate, puno. Znaš mene, ne mogu da otrpim pa to ti je. Jezik me vazda uvaljiv’o u govna. A ona stvar još više. Više sam, Boga mi, njom mislio n’o glavom. Dje sam god poč’o radit’ fajerovalo me.

Svid’la mi se je’na naša mala u fabrici pravo. Dobra mala, svugdje je ima, kršna, baš onako kako ja volim. Vidim i ona mene zagleda , svidjam joj se, nema greške.
Pridjem joj ja je’an dan.
– Bi l’ ti, reko’, mala meni dala?
– Jes’ ti, kaže, normalan ?
– Jašta sam, reko’, zato te i pitam.

Prošlo nekoliko dana i ja je pitam opet. K’o hajd’ red je, reko, da se malo nećka, možda to ovde tako treba, pa će pristat’. Znaš kako je to bilo kod nas, u trećoj smjeni se više tandaralo nego radilo. Ali, mala tvrda , nikako da legne na rudu. Ja bio dobar radnik, rint’o za troj’cu, volijo me bos pravo, pa me bilo stav’lo za nekog kordinatora. Mala, kažem ja njoj, čim te prvi put iskordiniram popričaću sa bosom da te prebaci s trake u ofice. Pa ti sad vidi šta ti valja radit’. Čim ja dobijem od tebe, reko’, dobićeš i ti novo radno mjesto. Ma, ne prodje o’tad ni hefta i ja dobih. Poziv na sud. Optuž’la me mala za seksualni arasmen.

U drugoj fabrici je’na komplejnovala da sam joj reko da je debela. Moš’ to mislit’? Stig’o mi poziv na sud. Za uvredu časti, kažu.
– Jestel’ vi rekli ovoj ovde gospodji da je debela – pita sudijinica.
– Jesam, reko, gospodjo sudijinice. Pa, zar nije ?

Ja kad sudijinica skoči, ne možete vi, Mister Klika, tako. To je njena privatna stvar kako ona izgleda. Za takve uvrede se plaćaju visoke kazne a može se otići i u zatvor. Nije vam ovo vaša Jugobosnia gdje su takve stvari dopuštene.

A meni se nešto bilo zgurdumilo taj dan, život mi doš’o nekako mali, dokundisalo mi više sve, dojadilo mi da me svi handre, pocjenjuju, vrijedjaju, da mi drže predavanja o zakonu, da mi prijeti svako zatvorom, k’o da sam, jebote, neki ratni zločinac.
– Nije, reko’, ni vama mane, gospodjo sudijinice, ima i vas, mašala. Pokipili ste, vidim, po cijelom astalu. Izgleda da ni vama krkanluk nije mrzak.

Da ti skratim svu priču, dobi’ ja novčanu kaznu za onu debelu i šes’et dana zatvora za uvredu suda.
Eto, tako ti je to sve bilo. Nikad nisam umio s jezikom, moj jaro, a s rukama još manje. Ti znaš kako sam ja hendi, ćunom da se porežem, što kaže naš narod.Tako da se ni dolara nisam namlatio.

A to što smo mi mislili da oni ovde rastu na grani, to je jarane bio veliki zajeb.
Ovde nema ni pravih grana a kamoli dolara na njima. Sve sama plastika. Plastična grana, plastično plaćanje, plastični tanjir, kašika i viljuška, auto, kuća, sise, ona stvar,…. ma za što god ufatiš. Ja se bio pomamio za je’nom, imala guzove k’o trokrilni orman. Obrlatim ja nju nekako i privedem u gajbu od jarana s posla.
Skini se ti i raskomoti, reko, dok se ja plaknem na brzinu. Vratio se ja iz banje,
vidim ona se baš dobro raskomotila. I previše. Skinula i suknju i… guzove.
Čega sve nema u Božijoj basti.

A što mogu ovde lagat’, to nema na cijelom dunjaluku. Lažu kad zinu. Prvo te navuku velikim slovima, jedan kažu platiš a drugi džaba, pa kad se ti sagneš da tu džabanu pokupiš onda ti ga viknu malim slovima, koje niko živ ne vidi ni pročitat’.

Ali daleko najveći šaneri su im političari. One naše glavonje iz Titinog vremena bi svrnule pokoji kamion državnog šljunka na svoje vikendice u Neumu, pa bi ih zato ‘apsilo. Cazinskog Babu strpalo u zatvor za nekoliko kartona jaja, jebote.

A, ovde? Ovde su donijeli i zakon da se to više ne zove mito i lopovluk. E, pa nije red da se to tako zove u Americi, i to u dvaes prvom vijeku. Ma, jok. Ne može tako. Ovde se to stručno zove labing. Po cijeli bogovetni dan im dolaze u koncelarije da ih… labinguju, Bože me oprosti umalo ne rekoh podmićuju.

Labingovali ba zemlju skroz na skroz. Nema se više ni dje, ni šta radit’. Svako svakom samo nešto prodaje, a najviše muda za bubrege.

A pedera na svakom koraku. Ma, nije se ni kod nas u Bosni znalo čiji je bio u čijoj, ali ne guz’ci , brate. Ovde ne smiješ nikog upitat’, kako žena i djeca. Ni za živu glavu. Mo’š nekog još uvrijedit’, ne do Bog. Moraš reći, kako su ti partner i djeca, jer se nikad ne zna jel’ mu žena muško ili žensko. Ili možda i je’no i drugo.
Cijeli svijet pomahnito. Gledam u nov’nama neki dan, kažu onaj pjevač Elto Džo i njegov partner dobili bebu. Kaže dali oni spermu nekoj ženi ovde u Americi da im rodi. Mo’š ti to mislit’?! Ona rodila, jebači je isplatili, uzeli bebu, i razgululi. Pitali ih novinari potlje, pa ko je malom babo? Obadvoj’ca, kažu oni. Kako ba, obadvoj’ca ? Pa mi smo, kažu, pomiješali naše sperme, pa smo sad oboj’ca babo. Kakvih sve hajvana ovde nema, moj burazeru.
Zato ti je bolje, ako mene pitaš, moj Mustafa, dje si nek si, ne idi nidje iz Bosne. Dodješ li u Amer’ku rintaćeš od zvjezde do zvjezde, živićeš od Petka do Petka, slagaće te, pokrašće te, uapsiće te, i jebaće te. Prije ili kasnije. A što da za to toliki put prevaljuješ? Pa toga imaš i u Bosni kol’ko god ‘oćeš. I lažu te, i kradu te, i jedva sastavljaš kraj s krajem, ali bar ne radiš od jutra do mraka i ne očekuješ da ti ga neko vikne iza svake tarabe. E, kamo puste sreće da se ni ja nisam nidje mic’o iz Bosne.

K’o svetinja je ba ona narodna, sjedi dje si, ni za dje si nisi.


 

  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites
DNEVNIK JEDNOG BOSANCA - KANADA
 
12. 08.- Uselili smo se u našu novu kuću u Kanadi. Tako sam uzbuđen. Ovdje je tako lijepo. Planine su prekrasne. Jedva čekam da ih vidim prekrivene snijegom.
 
14. 10.- Kanada. To je najljepša zemlja na svijetu. Lišće je poprimilo sve one divne nijanse žute i narandžaste boje. Vozio sam kroz prirodu i vidio par jelena. Tako su gracionzni. To su najljepše životinje na svijetu. Ovo mora da je Raj. Volim Kanadu.
 
11. 11.- Dan sjećanja (Kanadski državni praznik). Lov na jelene će uskoro početi. Ne mogu da zamislim da netko može ubiti tako divnu životinju. Nadam se da će uskoro snijeg. Tako je divno.
 
02. 12.- Noćas je pao prvi snijeg. Ustao sam u jutro i vidio sve prekriveno bijelim pokrivačem. Izgleda kao najljepša razglednica. Neopisivo lijepo. Izašli smo napolje, očistili stepenište i prilazni put a onda se grudvali (ja pobijedio). Kad je prošla ralica morali smo ponovo da očistimo prilazni put. Koja divna zemlja. Volim Kanadu.
 
12. 12.- Noćas opet pao snijeg. Opet prošla ralica i zatrpala prilazni put. Ovdje je prekrasno.
 
19. 12.- Noćas opet snijeg. Nisam mogao izvesti auto da idem na posao. Ovdje je zaista divno, samo sam malo umoran od lopatanja. Opet jebena ralica. 
 
22. 12.- Ovo bijelo govno opet padalo cijelu noć. Dobio žuljeve od lopatanja a bole me i leđa. Onaj majmun sa ralicom kao da se krije iza ugla i samo čeka da ja očistim snijeg ispred prilaznog puta. Šupak.
 
25. 12.- Sretan jebeni i usrani Božić. Još malo usranog snijega. Ako mi ikad padne šaka onaj peder što vozi ralicu, ubiću ga. Jebem im mater što ne posipaju više soli po cesti pa da se snijeg brže otopi.
 
27. 12.- Noćas opet snijeg. Već tri dana ne izlazim iz kuće osim da očistim snijeg ispred prilaza kada prođe ralica. Ne mogu nigdje otići jer se auto zaglavio u brdu snijega ispred ulaza a i hladno je. Meteorolozi najavljuju da će pasti novih 30 cm. tog bijelog sranja.
 
28. 12.- Prognoza je bila loša. Palo pola metra. Ako ovako nastavi neće se otopiti do ljeta. Ralica se zaglavila pred mojom kućom i taj šupak došao kod mene da mu posudim lopatu jer se njegova slomila. Rekao sam mu da sam već šest lopata polomio čisteći ta govna sa mog ulaza koja mi ona stalno nabacuje i malo je falilo da sam i sedmu slomio na njegovoj glavi.
 
04. 01.- Najzad sam izašao iz kuće. Otišao sam do prodavaonice da kupim nešto hrane jer smo ostali bez zaliha. Na povratku sam kolima udario jelena. 3000 $ štete na kolima a moram i na sud radi mrtvog jelena. Te jebene nemani treba sve pobiti. Svugdje ih ima. Šteta što ih lovci jesenas nisu sve potamanili. 
 
03. 05.- Odvezao se kolima do mehaničara. Nevjerovatno koliko su zahrđala od jebene soli što ju posipaju posvuda.
 
10. 05.- Selim na Floridu.Jebo Kanadu. Ne mogu ni zamisliti kako neko normalan može živjeti u toj jebenoj Kanadi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

DNEVNIK IZ FLORIDE 

 

12. maj
Stigli smo na Floridu. Uselili smo se u novu kuću. Tako je velika, ima sav komfor, naravno i pool (bazen). Kako je ovdje samo toplo i prijatno. Već sam zaboravio Kanadu. Volim Floridu.
 
20. maj
Ovdje su ljudi neverovatno dobri i uvijek se samo smiju. Stvarno je Florida interesantna, a ima puno interesantnih životinja. Baš je fino toplo i ovaj tjedan sam se pregrijao od one hladne Kanade. Puno volim Floridu.
 
12. jun
Već smo mesec dana tu, vrijeme je još uvijek toplo i jako vlažno. Dobro da u kući imamo klimu. Susjed mi je pričao kako u jednom restoranu u blizini služe dobrog aligatora. Kako mogu ljudi da jedu te životinje, koje izviru iz doba dinozaura. To ne mogu nikako razumijeti. Vidjeli smo puno toga na Floridi, neverovatno je interesantna. Najviše te volim, Florida.
 
30. jun
Odkad smo došli vrijeme se skoro nije menjalo. Uvjek toplo, a sad i pomalo suviše vlažno. Ali klima uređaj u kući i u kolima radi odlično. Noću nam jedino smetaju komarci, kojih ima u ovo doba puno. Upoznao sam još neke susjede. Stvarno su ljudi na Floridi dobri.
 
18. jul
Neverovatna vrućina i skoro 100% vlaga, za vikend idemo na obalu. Nadam se na lep provod…
 
20. jul
Kakva noć. Fata je u hotelu slučajno ostavila otvoren prozor. Zamalo da me živog pojedu ti komarci. Kad se želimo vratiti kući, neko nam je ukrao kola! I tako ima da se vozim 100 milja taksijem. Crnac taksista uvjek se samo smješka, imam utisak da je on ukrao kola. Stvarno ima kriminala na Floridi!
 
21. jul
Posle vraćanja kući, opet taksi i na posao, pa ja kao da radim samo za ove taksiste. U firmi šef mi je rekao, da se ne smijem dovoljno, ali kako da glupanu objasnim da nisam sklopio oka od onih komaraca, a kamoli da spominjem ukradena kola. Neverovatna vrućina!
 
30. jul
Vrućinski val je na maksimumu, a nama je u kući crkla klima. I još ovi komarci, jedino će da me spasi ujutro jedno kupanje da proživim. Već kad sam htio da se bacim u bazen, vidio sam u njemu aligatora od 3 metra!! Još mi je samo ta *****rija trebala, brzo zovem policiju da upitam šta treba da radim. Oni kažu da ga pustim na miru, da će sam otici odakle je došao. Poludeću!
 
31. jul
Već od rana jutra neverovatna vrućina. Na poslu sam opet kao prebijen. Šef, onaj *****, kaže da se uopšte ne smijem i da to nije dobro za konzumente. Jebo njega i konzumente!
 
1. avgust
Kakva vrućina. Već drugi dan bez klime što znači i bez spavanja. Sve će da izgori samo komaraca ima, sve crno i sve više. Onaj mrgan od 3 metra kao da je u mom bazenu kampirao. Kažem cjelu priču susjedu, on se samo smije, kao i uvjek, ***** li mu lepa mila materina!
 
2. avgust
Jedva dočekam, da mi dođu popraviti tu kurčevu klimu, a onaj niger umesto klime sredi mi ćerku. Policija kaže samo da treba biti pažljiv a da crnca verovatno neće moći izslediti jer su i onako svi isti. Vrućina kao da smo u paklu - jebem ti Floridu!
 
12. avgust
Ne mogu da podnesem tu vrućinu. Tu smo još uvjek kao u paklu, a odkad smo došli vrjeme je isto. Šef me izbacio iz firme sa osmijehom na licu i rekao da su se konzumenti pobunili jer se nisam dovoljno smijao. E tako sam ostao bez posla i idem u kafanu da se propijem. Svi se meni i mojoj priči samo smiju, a osobito onaj policajac koji me uhiti pijanog i traži da mu platim 3000 USD. Majku im jebem, mrzim Floridu, prokleta bila!
 
13. avgust
Petak, 13. Bože kakva vrućina. Vraćam se kući iz ćuze bez kola, posla i bez para. Mrzim taksiste. Svi beže sa osmijehom na licu, a usput mi kažu da dolazi Mitch. Legnem u kuću, u kojoj još uvijek ne radi klima da malo razmislim o svemu. Odjednom neverovatan vjetar zapara zrak i kuća nema više krova, još minut dva i nema više kuće. Vjetar sve poleže. Nemam više ništa, samo je onaj aligator ostao u poolu. Što ga nisu poklopali u onom restoranu….
 
Susjedi se vraćaju i sa osmjehom na licu kažu da imam sreću da sam preživio hurikan Mitcha. Opet je vrućina ko prije, a ja bez svega mrzim Floridu i selim se odavde. Gde,ovaj put neću da vam kažem…
 
1. septembar
Naplatio pare od osiguranja. Zgadila mi se ova Amerika. Kao i Kanada, uostalom. Ubjeđujem familiju da odemo u Disneyland. Poslije ćemo smisliti gdje ćemo i kako ćemo…
 
8. septembar
Potrošio pare od osiguranja. Ne znam gdje ćemo, djeca bi već trebala u školu. Sinula mi je napokon pametna ideja. Zovem rodbinu da me upute kako da kupim stan u Sarajevu. Učimo ubrzano gramatiku, ja već uspješno razlikujem ekavicu i ijekavicu. Djeca brkaju meko, mehko i tvrdo ć, zaboravljaju umetnuti h gdje treba, palatalizacija im nijedna ne ide od ruke. Šta li će s nas biti.
 
24. oktobar
Rodbina mi hitno odgovara da ima jedan što bi prodao knjižicu i da ima ope’ jedan u opštini koji bi pogurao za stan, ukoliko…
Prodali auto i kompjuter. Poslali pare za stan.
 
25. novembar
Papiri za stan u Sarajevu sređeni, sreći nema kraja. Mi smo bez para. Djeca ne idu u školu. Svi pomažemo u obližnjoj samoposluzi, imamo dovoljno za motel i kartu. Pripreme za povratak u toku: gledamo u sobi CNN i pokušavamo da shvatimo trenutnu političku situaciju. Ja imam problema sa razumijevanjem unutarnjih granica, nismo se valjda za to borili. Kažu mi da malo puno naginjem na unitarističku politiku, a da opet nisam dovoljno ekstreman da mogu preživjeti lako političku realnost. Kažu mi isto tako da ne serem.
 
24. decembar
Posljednje pripreme za put. Uzeli najjeftinije karte, na prvi dan Božića, biće prazan avion. Tjeraju me da kupim Leviske, ne mogu me više gledati u dronjcima. Fino smo se svi obukli, ponijeli smo nešto baterija, svijeća, mlijeka u prahu, kafe i dvije-tri čokolade, da obradujemo naše. Posljednja noć na jebenom sjevernoameričkom kontinentu. Nalet ga bilo, i onog ko ga otkri, o ove što na njemu žive.
 
25. decembar
Prvi dan Božića. Na putu do aerodroma blistaju ukrasi na palmama. Samo da mi je dočepati se aviona. Nalećem na Deda Mraza u bermudama, šaljem ga u neku stvar. Predajemo stvari, oduzimaju nam vreću sa rižom i otpakovane vreće mlijeka u prahu … kažu šupci, zabranjeno po nekom njihovom zakonu. Ovo je već prevršilo mjeru. Psujem tečno. Oni se smiju. Budale.
Stjuardesa me upozorava da pazim kako se ponašam nakon što sam ljubazno stisnuo pilota i vikn’o mu na uho: “Vozi Miško!”.
 
27. decembar
Amsterdam. Mmmm, osjećam miris Evrope. Zadržavaju nas u policiji, kažu istekla nam oba pasoša, i crveni, i plavi. “Ma, koji ste mi vi …” mislim se, ja - tamo se ja više ne vraćam. Fino mu kažem: “No Amerika, no, niks, kaput, finito…” Prenoćili na policiji. Uzelo nam tariguz i svijeće, kaže treba da prođe neko ispitivanje. Baš smo se sjebali. U policiji upoznajemo puno našeg svijeta, svi idu na drugu stranu. Svijeće mogu s nama, tariguz ostaje, zapaljiva materija. Otkidam malo papira sa jedne rolne, zlu ne trebalo. Niko ne primjećuje.
 
31. decembar
Nakon dvije noći prespavane na amsterdamskom aerodromu, evo nas na putu za Beč. Svi smo se već međusobno posvađali.
Optužuju me da sam ih sve uvalio u govna, bez njihove volje. Ubjeđujem ih da ne seru i da ponavljaju gradivo, već smo skoro kući. Slećemo u Beč. Ah, Wienna, Shtrauss, Waltzer, Dunau, jes’ klinac. Policija nas odvaja na poseban izlaz.
 
1. januar
Novu godinu dočekao u krugu familije, u posebno ukrašenoj ćeliji. Gledam novogodišnji koncert kroz rešetke. Djeci poklanjam čokolade, Fati sam uspio maznuti jedan tester na Free Shopu u Amsterdamu - Gyvency for men. Sviđa joj se. Miriše. Izgleda da će nas pustiti već za dva dana. Hrana puno bolja od one u Amsterdamu. Već sam skoro zaboravio ona sranja što smo jeli u onoj poganoj Floridi. Mekdonald, Meklaud, Mekintoš, Meksiko, to su samo neke od zabranjenih riječi nakon našeg groznog McDonald’skog iskustva.
 
6. januar
Zagreb. Servus lepi Zabreg moj, kaj se krije v mali toj. Opet bajbok. Uvoženje opasnih materija, oduzimaju nam baterije.
Brzo nas oslobađaju iz policije, izvinjavaju se. Da ne bi plaćali carinu, ostavljam lažni Rolex u policiji i otkidam dugmad sa Fatine jakne da pokažem da je korištena. Niko iz familije ne priča sa mnom. Tvrde da je moja glupa ideja o povratku.
Carinik se smješka, policajci se smješkaju, taksista se smije, ja mislim da nešto debelo nije u redu. Nisu me čak pitali ni za putovnicu, domovnicu, šahovnicu… Pitam treba li mi viza, oni se svi grohotom smiju. Kažu, kak’ ste vi Bosanci bedasti.
 
7. januar
Oduzimaju nam avio-karte, pominju neki međudržavni sporazum. Nije mi jasno, bunim se k’o Grk u zatvoru. Odustajem, iz čarapa vadim zadnje dolarske rezerve. Odlučujem se na put autobusom. Taksista prima dolare. Sreća. Baš bih se obruk’o. Stižemo u zadnji čas na Kolodvor, banka još radi. Mijenjam dolare u kune za kartu i KM (valjda kilometre) za prtljag. U čekaonici svi puše, postaje neizdrživo. Idem do klozeta da dođem sebi. Smrdi toliko da jedva stojim na nogama, nekako se dokopam izlaza. Guramo se na ulazu u autobus, neko je prodao višak karata, biće gusto. Ja pristajem na tri sjedišta za četiri karte, pod uslovom da prtljag držimo u krilu. Bolje išta nego ništa. Hajd’, mislim se, nek’ je živa glava.
 
8. januar
Ovo pišem poslije. Hladno je bilo da bi pingvini u nesvjest pali. Al’, opet, mislim se, kako je u Kanadi. Pokušavam zaspati, ne mogu, muzički ukus šofera je gori od onog već lošeg predratnog. Neko povraća pozada. Neko otvorio Argetu i otpakov’o kuhana jaja. Povraća mi se, da hoće zaustaviti autobus. Autobus se zaustavlja na tri carine i tri policije. Oduzimaju mi kožnu jaknu koju sam prije rata kupio u Turskoj. Ja sam ukočen toliko da me policajci skidaju. Kakva noć.
 
11. januar
Ovo pišem na kraju puta. Dva dana smo bili zaglavljeni na Makljenu. Sreća, neki iskusni putnik na ovoj relaciji je imao karton kuhanih jaja. Neki švercer pristaje da trampi paket argete za džepni Nintendo. Glupan, ja platio Nintendo $4.99 na rasprodaji.
Nismo gladni. Ja sam ukočen, svaki me mišić boli. Sad svi imamo mjesta jer su policija poskidali neke nevaljalce usput.
 
12. januar
Stanica u Sarajevu. Tuga me uhvatila, sjetim se kako smo ovdje čekali na konvoj. Budale, ko nas je tjer’o. Pa, neće Bosna nigdje, a ni Hercegovina. Fali nam jedna torba. Jedna mi žena kaže da je vidjela neke momke kako pretovaraju svijeće i nešto se domunđavaju oko naših sjedišta. Prijavljujem policiji. Smije se policajac, neki mlad momak, grohotom, svi mu se krnjatci vide. Kaže, dobro došli kući. Svi nam se zahvaljuju na stanici što smo ih zabavili. Svi puše. Malo mi je zlo. Nude me pićem, odbijam da pijem na javnom mjestu, zakon je zakon. Oni se i dalje smiju, jedan pada sa stolice tako da polomi sve boce ispod stola. Miris alkohola me zapahne, istrčavam na čisti zrak.
 
13. januar
Pokušavam prvi put da uđem u “svoj” stan.
 
14. januar
Već nekoliko puta pokušavam da uđem u stan. Provodimo čitav dan u raznim opštinskim kancelarijama, vadimo potvrde, pokušavamo da iznudimo nalog za iseljenje “stanara”.
 
15. februar
Sudskom odlukom donosi se nalog o iseljenju tih nekakvih uljeza u “našem” stanu. Pokušavam istjerati te nevaljalce. Više smo dojadili rodbini, ne zna nam se ni za dan ni za noć. Danas kod ovog, sutra kod onog.
 
20. februar
Donosim odluku. Idem u policijsku postaju na autobuskoj stanici. Prepoznaju me, kažu da nisu ušli u trag lopovima iz autobusa, još, i svi se grohotom smiju. Zamolim ih da mi pomognu, da imam rješenje za stan, i nalog, i da nemam gdje spavati. Svi se smjesta pokupimo odatle, pozovemo posebnu jedinicu, usput ubijedimo pripadnike Unprotection - Eye For - Ass For - Na To - a da nam se pridruže, i u združenoj akciji ulazimo u stan. Stan prazan. Nigdje ništa. Ni parketa, ni lustera, ni bojlera, ništa. Al’ **** ga, svoje je svoje, ljubim štokove tako strasno da mi se usne lijepe za hladan metal.
 
28. februar
Baš je naš svijet dobar. Sa prvog sprata donose nase ćilime što su komšije čuvale šest godina. Neko na podvožnjaku našao nas televizor i otkupio od jednog švercera. Sa smeća donijeli naš bojler. Nađeno dosta naših slika, predratnih. I moja diploma, zgužvana na mjestu odvaljenih pipa u kuhinji. Sve polahko dolazi na svoje mjesto. Već pomalo i djeca razgovaraju sa mnom.
Fata je rekla da će mi dati čim ponovo nabavimo krevet.
 
1. mart
Danas sam već počeo da radim u jednog privatnika. Ruke me bole još od onog autobusa, imam puno unošenja, radim s robom. Fata počela da šije kod jedne fine žene. I ona je, kaže, bila izbjeglica, u Sarajevo, trebalo joj je dosta da dođe na svoje, ali, kaže, ako radimo vrijedno i imaćemo. Imamo dovoljno para da platimo dodatne časove djeci. Oni nisu još u školi, do septembra. Sada su nam dali dobru šansu da polažu ove razrede što su završili u Kanadi i Americi, jer se to ovdje ništa ne priznaje. Imaju problema sa gramatikom. Ja još imam problema sa politikom. Sreća, televizor nam se često kvari pa ni ne pratimo vijesti. Ja očekujem da sa dobrim znanjem jezika i sa vozačkom dozvolom mogu dobit’ fini posao za neku međunarodnu organizaciju. Sve je super. Malo se nerviram, gdje god dođem, svi puše. Puše pravo. Na to se nikako ne mogu navići, k’o da nisam čitav život živio ovdje.
 
2. mart
Pitate se, gdje ćemo sad. Nećemo nigdje. Ovdje nam je dobro, tako nam i treba. Dobro se dobrim vraća. Super je nama ovdje. Ne mogu nas odavde više ni puškom otjerati. Dobro nam je - u pičku materinu.
  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now
Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.



  • Forum Statistics

    • Total Topics
      24065
    • Total Posts
      378359
×